Досељавање јужних Словена на просторе данашње Србије и Шумадије

U naslovu je sve receno. Napisite sta znate, citirajte istorijske clanke, preporucite knjige, diskutujte, dajte zanimljive podatke o pojavljivanju prvih Slovena, dakle i Srba, na prostoru Sumadije.

Долазак Словена на Балканско полуострво и њихово насељавање на широком простору од Јадрана до Црног мора и од Егејског мора до Дунава, збивање је далеко боље познато од праисторије Албанаца.

О томе се сачувало сразмерно доста историјских сведочанстава, па се захваљујући томе досељавање Словена може посматрати и као њихов улазак у историју. Сваки јужнословенски народ, стога, јавља це још од времена свог доласка на Балкан као историјски народ у пуном смислу речи: у додиру са старом и развијеном цивилизацијом, ступајући у активне односе са Византијом и католичким Римом, главним факторима европске историје ранога средњег века, у брзом прелазу ка раним, ембрионалним државним организацијама, Јужни Словени већ у раздобљу од VI до IX века постају и сами историјски субјекат.


"Склавини" се са једном другом етничком групом, Антима, јављају на северним границама Византије у доба царева Јустина И [518-527] и Јустинијана [527-565]. Нагомилани на левој обали Дунава, упуштају се у далеке и брзе пљачкашке походе по балканским областима Византијског царства, заправо по целом Илирику, Тракији и Хелади, допирући до Јадранског мора, на једној страни, и до самог Цариграда, на другој. Средином VI века, у походу 550. године, испољиле су се и прве тежње ка задржавању и насељавању: тада су Склавини веома дуго пљачкали по Далмацији.


По сведочанству византијског историчара Прокопија, то се њихово пљачкање у Илирику разликовало од претходних похода по томе што су се Склавини "задржали у том пљачкању веома дуго" и што су "у пуној слободи вршили походе по ромејском царству", и то не "путем препада него презимљујући, као у сопственој земљи". Инвазија Балкана настављена је са још већом жестином под вођством Авара, који су Словенима наметнули своју власт у току седме и осме деценије VI века.

У великом аварско-словенском походу 588. године долази до прве веће, озбиљније колонизације Склавина далеко на југу Хеладе, на Пелопонезу. Но главни су правци ових продора на територију Византије били још увек оне комуникације којима су повезани градови источно или јужно од линије Морава-Вардар, док су западна, у ужем смислу илирска и јадранска подручја била за то време више поштеђена.

Тек од првих година VII века настаје крупан преокрет и у правцима ових похода и у њиховом карактеру: седми век је, у ствари, век словенске колонизације Балканског полуострва. Напуштањем одбрамбеног система подунавског лимеса почев од 602. године, отварају це путеви словенској колонизацији у већим, масовнијим таласима, који све чешће запљускују зидине Солуна, тако да је у време опсада тога града [614-616, око 618. и 626] читава Македонија у широј области Солуна била већ настањена словенским племенима: Драгувитима источно од Солуна и у Родопима, Сагудатима западно од Солуна и на Халкидици, Велегезитима у Волоском заливу, Вајунитима око Јањине и Верзитима, вероватно северно од Солуна. У исто време избијају Словени и на јадранску обалу: око 614. године пада Салона, центар провинције Далмације.


О Србима су прва историјска предања забележена у делу византијског цара Константина Порфирогенита О народима [913-959]. Њихово досељавање на Балкан представљено је као епизода једнога каснијег колонизацијског таласа. Пореклом са далеког севера, где "Бели Срби" ни у првој половини X века још нису крштени, група припадника српског народа креће у Византију и моли цара Ираклија за дозволу да це насели на територији царства.

Било им је допуштено да це населе у солунској области, али они после краћег времена, у намери да це врате у "Белу Србију", прелазе Дунав. Предомишљају се и поново траже земљу за насељавање, па им тада опет Ираклије дозвољава да населе опустеле области између Саве и динарских планина, где су живели у Порфирогенитово време. То би значило да це насељавање Срба на простору динарског Илирика догодило за владе цара Ираклија [610-641]. Данас историјска наука, међутим, не схвата дословно ово казивање извора и не сматра да су це сви Срби [као и Хрвати] доселили на Балкан тек за владе цара Ираклија.

Српска племена кретала су це заједно с другим словенским групама, у таласима и на махове, још од VI века. Археолошки и нарочито лингвистички подаци не говоре у прилог тезе о познијем "уметању" Срба између других Словена, раније већ насељених на Балкану, јер у језику Срба, као и Хрвата, нема севернословенских особина којима би це они издвајали међу својим јужнословенским суседима.Највише што це може допустити то је да су извесне условно "најмлађе" групе, можда на вишем ступњу организације, ратничке покретљивости, али и спремности за трајно поседање и економско искоришћавање територија, послужиле као "кристализациона језгра око којих су це образовале веће скупине Хрвата и Срба", те да се овај процес кристализације одиграо коначно у првој половини VII века.

Преузето из књиге о Косову Димитрија Богдановића