Јован Дучић

О години рођења Дучића постоје спорови и нејасноће. Перо Слијепчевић наводи да је Дучић рођен, највероватније, 1872. у Требињу. Већи број истраживача тврди да је рођен 1874. Светозар Ћоровић у својим сећањима наводи (према М.Милошевићу, Рани Дучић) да је Дучићева година рођења 1872. Датум рођења би могао да буде 15.јун или 15.јул.

Дучићев отац Андрија био је трговац. Погинуо је у Херцеговачком устанку 1875. године, а сахрањен у Дубровнику. Мајка Јованка поред Јована и Милене имала је двоје деце из првог брака са Шћепаном Глоговцем (Ристу и Соку). Основну школу учио је у месту рођења. Када се породица преселила у Мостар, уписује трговачку школу. Учитељску школу похађа у Сарајеву 1890 -1891. године и Сомбору где матурира 1893. Учитељевао је кратко време по разним местима, између осталог у Бијељини, одакле су га аустро-угарске власти протерале због патриотских песама „Отаџбина“ („Не трза те ужас б’једе, нит’ те трза ужас рана/Мирно спаваш, мила мајко, тешким санком успавана“) и „Ој Босно“. Због њих Дучић бива стављен под истрагу, а затим, у мају 1894. године ,власти га протјерују из града. Одмах након прогонства, песник није могао наћи учтељску службу готово нигде, па се упошљава у манастирској школи у Житомислићу.

Као учитељ ради у Мостару од 1895. до 1899. Члан је друштва Гусле. У друштву са Шантићем створио књижевни круг и покренуо часопис Зора. Последње године боравка у Мостару, зајено са пријатељем писцем Светозаром Ћоровићем, ухапшен је и отпуштен са посла. Исте године одлази на студије у Женеву, на Филозофско-социолошки факултет. Провео је скоро десет година на страни, највише у Женеви и Паризу . За то време одржава везе са пријатељима писцима из Мостара, упознаје Скерлића у Паризу, сарађује са многим листовима и часописима (Летопис, Зора, Српски књижевни гласник). На женевском универзитету је свршио права и потом се вратио у Србију. Године 1907. у Министарству иностраних дела Србије добија службу писара. Од 1910. је у дипломатској служби. Те године постављен је за аташеа у посланству у Цариграду, а исте године прелази на исти положај у Софији. Од 1912. до 1927. службује као секретар, аташе, а потом као отправник послова у посланствима у Риму, Атини, Мадриду и Каиру (1926-1927), као и делегат у Женеви у Друштву народа. Потом је привремено пензионисан. Две године касније враћен је на место отправника послова посланства у Каиру. Биран је за дописног члана Српске краљевске академије, а за редовног члана изабран 1931. Следеће године постављен је за посланика у Будимпешти. Од 1933. до 1941. прво посланик у Риму, потом у Букурешту, (где је 1937. године постављен за првог југословенског дипломату у рангу амбасадора у Букурешту), а до распада Југославије посланик у Мадриду.

Уочи немачке инвазије и касније окупације Југославије 1941. године Јован Дучић одлази у САД у град Гери, Индијана, где је живео његов рођак Михајло. Од тада до своје смрти две године касније, води организацију у Илиноису (чији је оснивач Михајло Пупин 1914. године), која представља српску дијаспору у Америци. За то време пише песме, политичке брошуре и новинске чланке погођен развојем ситуације у Југолсавији и страдањем српског народа, те осуђује геноцид над Србима који врши хрватска усташка влада.





Умро је 7. априла 1943. у Гери. Његови посмртни остаци пренесени су исте године у порту српског манастира Светог Саве у Либертвилу, САД. Његова жеља је била да га сахране у његовом родном Требињу. Ова последња жеља Јована Дучића испуњена је 22. октобра 2000.

Прву збирку песама објавио је у Мостару 1901. у издању мостарске Зоре, затим другу у Београду 1908. у издању Срспке књижевне задруге, као и две књиге у сопственом издању, стихови и песме у прози – Плаве легенде и Песме. Писао је доста и у прози: неколико литерарних есеја и студија о писцима, Благо цара Радована и песничка писма из Швајцарске, Грчке, Шпаније итд.

Као и Шантић, Дучић је у почетку свога песничког стварања био под утицајем Војислава Илића; али кад је отишао на страну, он се тога утицаја сасвим ослободио и изградио своју индивидуалну лирику према узорима француских парнасоваца, декадената и нарочито симболиста. У доба општег култа према моди са Запада, његова је поезија одиста значила новину и освежење, и у мотивима и у изражају.

Место снова, патњи, чежњи и дражи на свом тлу, у идеалима своје расе, он чудном и сјајном гипкошћу узима туђи, западни и латински идеал лепоте и живота, западни естетизам, отмен и виртуозан али хладан, лишен дубоких заноса и узвишене етике. Он открива сасвим нове мотиве у нашој поезији, дотле неслућене, ретка осећања, бизарна, префињена. Чак и лична расположења, своју еротику на пример, он неће рећи једноставно нити ћe дозволити да изгледа обична. Он има двоструки страх: од вулгарности мисли и осећања и вулгарности израза. Снага и лепота његове поезије је у изражају. Он је песника схватио као „кабинетског радника и ученог занатлију на тешком послу риме и ритма“.


ован Дучић као амбасадор

Наћи најсавршенији изражај, то је врховно начело његове поезије. У обради, он је одиста надмашио све што је до њега стварано у нашој лирици, толико је он јак у изразу, — отмен, дискретан, духовит и љубак. Његова поезија блешти сликовитошћу и мелодичним ритмом. Она је толико неодољива својим обликом и толико је суверено владала, да су се најмлађи песници почели бунити против ње, осећајући и сами њен чар и њен притисак уједно.

Приватни живот

У јесен 1893. године, на балу у тек саграђеном хотелу „Дрина“ у Бијељини, млади и амбициозни учитељ Дучић сусреће тек свршену ученицу Трговачке школе Магдалену Николић. С њом се тајно верио 5. новембра 1893. године, а њихова преписка ће се наставити и након Дучићевог одласка из Бијељине и преласка у Мостар на учитељовање од 1895. до 1899. године. Један део те коресподенције је сачуван, као и писмо које је Дучићев пријатељ и песник Алекса Шантић упутио Магдалени 6. априла 1901. године молећи је да помогне у прикупљању претплате за своје „Песме“. Љиљана Лукић, професор у пензији, чува у личном власништву преписку између Дучића и Магдалене.

Професорица Лукић наводи да је Дучић кратко становао у кући Магдалене Николић која је становала са сестром. После раскида са Дучићем Магдалена се зарекла да никада више неће изаћи из куће. „Као каква романеска хероина живела је од успомена и једине срећне тренутке налазила је у читању писама и песама човека кога је волела“, закључује професорица Лукић. Дучићева тајна вереница у аманет је оставила да јој након смрти на споменик уклешу следеће речи, које и дан данас стоје уклесане на бијељинском гробљу: „Мага Николић-Живановић, 1874-1957, сама песник и песника Јове Дучића прво надахнуће“.

Двадесет година пре Магдаленине смрти, Дучићу је, док је био опуномоћени министар Краљевине Југославије, стигла молба која сведочи о дубоком трагу који је Дучић оставио у Бијељини. Певачко друштво „Србадија“ тражила од министра помоћ за изградњу дома за потребе друштва. „На првом месту, у овоме идеалном послу, друштво је слободно да Вам саопшти да би желело и да би било срећно, ако види да ваш дом ’Србадије’ буде сазидан и назван Задужбина песника Јована Дучића-Србадија“, стоји између осталог у писму послатом 1937. упућеног министру Дучићу. На маргини писма стоји стоји Дучићев рукопис: „Послао 6. децембра 1937. године прилог од 1000 дин. Молио да неизоставно назову свој дом именом великог песника Филипа Вишњића, њиховог најближег земљака“.

Јован Дучић је српски писац који је на мене оставио највећи утисак својим мислима и веома паметним саветима који би могли да помогну сваком човеку у решавању многих проблема и сагледавању својих грешака, ево неколико његових мисли:

"Za svaku našu nesreću kriva je ili naša lakoumnost, ili naša gordost, ili naša glupost, ili naš porok."

"Ljudi koji mrze, to su najpre glupaci, a zatim i kukavice, ali nikad heroji."

"Svi ljudi imaju iste mane, ali nemaju iste vrline."

"Prva osobina primitivnog čoveka ja da se boji svega što ne razume, a na prvom mestu se boji pameti."

"Ono što u ljudima postoji zversko ne može se ukrotiti nikakvim poklonom, koliko se to može ukrotiti lepom rečju."

"Velika je nesreća kad čovek ne zna šta hoće, a prava katastrofa kad ne zna šta može."

"Veliki čovek sudi čoveka po njegovim vrlinama, mali sudi po manama."

"Ako mudrac izbegava glupaka, još više glupak izbegava mudraca."

"Treba se čuvati više sebe nego svojih zlotvora."

"Žene ne znaju da poštuju, nego da vole. Stoga one ne traže ni da vi njih poštujete, nego da ih volite."

"Glupak se naslanja na glupaka, kao slepac na slepca."

"Retko je čovekov cilj zao, a često su zla sredstva kojima ostvaruje cilj."

"Zlo je ko ne ne zna, a učiti se ne da."

Ево још неколико Дучићевих мисли које сам извукао читајући његова дела:

"Сваки град поред ствари и људи, има уврк или неку ствар или неког човека који се од свега у њему највише види. Нарочито неку личност,која затим изгледа усађена у сред његовоф видика, и која чак учини све друго око себе споредним и случајним"

"Ми бисмо Словени рекли да треба писати само за најбољег друга и најмилију жену, једино се тако пише искрено, а још више интимно"

"Однос човека према поезији, то је најсигурнија мера за његову духовност колико и за његову душевност"

"Изабрани људи не живе од оног што им живот дадне, него од оног што сами од живота отму!"

"Осећање отаџбине јесте једно нарочито осећање културног човека, равно само осећању части"

"Човек је лажан само кад мисли, а радећи без размишљања, човек може бити и зао, али никад лажан"

"Лаж је одвратна кад се каже, а још одвратнија кад се напише"

"Уосталом, љубави и јесу одиста увек чисте и чедне кад год долазе из срца и из крви, а оне су нечисте и перверзне само када долазе из духа и из маште који све компликују, и све изопаче"

"Роман, то је историја о човеку"