Милош Црњански

Шта знамо о Милошу Црњанском?




Милош Црњански је у нашој литератури XX века један од оних њених стваралаца који се као песник, приповедач, романсијер и публициста најгласније јављао, најдуже ћутао и у свом стварању постизао разнородне вредности и резултате. Од новинара чије се друштвено-политичко опредељење у једном тренутку отворено супроставило слободи и прогресу, он се временом уздигао до песника и романсијера највишег реда и тиме обележио не само занимљив животни пут, већ и један прекретнички период наше новије књижевне историје.

Црњански је рођен 26. октобра 1893. године у Чонграду, у Мађарској, у осиромашеној грађанској породици, а одрастао је у Темишвару, у патријархално-родољубивој средини која ће му култ Србије и њене прошлости усадити у душу као најдражу реликвију. Најдубље и најтрајније сензације својих дечијих и дечачких година доживљавао је у типично националним и верским садржајима: црквена школа, икона светога Саве, тамњан, православно српско гробље са ритуалом сахране и задушница, вечерње приче и песме о Србији, хајдучији и набијању на колац - све се то у дечаковим емоцијама претварало у трајан немир и непресушан извор нада, радости, сумњи, разочарања и подизања.

На самом почетку Првог светског рата Црњански је доживео одмазду аустријских власти због Принципових револверских хитаца у Сарајеву, али уместо тамничког одела обукли су му униформу аустријског војника и послали га на галицијски фронт да јуриша на Русе. Већи део времена из тих трагичних ратних дана Црњански проводи у самоћи ратне болнице, више уз мирис јодоформа него барута, да би се тек пред сам крај рата обрео и на италијанском фронту. У његове успомене неизбрисиво су се утиснули призори ратне пустоши. "...Фронт, болнице, па опет фронт, и љубави, свуда љубави, за хлеб и за шећер, све мокро, све киша и блато, магле умирања" – то су била виђења живота у којима је сазревао млади Црњански.

Тридесет милиона недужних мртвих људи нашло је места у антиратним стиховима овог несрећног младог ратника које је он из рата донео у својој војничкој торби, прво у Загреб, а затим у Београд, где се најдуже задржао.

Црњански отада живи као повратник који се, као несрећни Хомеров јунак, после дуге одисеје враћа на своју Итаку. Међутим, док је Одисеј знао да сачува бодрост духа и животну чврстину, Црњански се, са читавом својом генерацијом, вратио у разорену домовину са умором и резигнацијом. "У великом хаосу рата – говорио је млади песник – био сам непоколебљив у својим тугама, замишљености и мутном осећању самоће". И у својим ратним и поратним стиховима, овај уморни повратник искрено је певао о својој резигнацији и изгубљеним илузијама. Из тог потуцања по крвавим светским ратиштима Црњански се враћа мислима о нужности рушења лажног мита о „вечитим“ вредностима грађанске етике.

И у поезији и у животу он живи као сентиментални анархист и уморан дефетист који са тугом посматра реликвије своје младости, сада попрскане крвљу и пољуване у блату. Осећао се тада припадником напредних друштвених снага и гласно се изјашњавао за социјализам, али његово бунтарство из тих година била је само „крвава експлозија“ неког нејасног друштвеног талога донесеног из рата.

Књижевно стварање Милоша Црњанског у том периоду било је крупан допринос напору његове генерације да се нађе нов језик и израз за нове теме и садржаје. Говорећи о литерарном програму своје песничке генерације, он је писао: "Као нека секта, после толиког времена, док је уметност занчила разбибригу, доносимо немир и преврат, у речи, у осећају, мишљењу. Ако га још нисмо изразили, имамо га неоспорно о себи. Из маса, из земље, из времена прешао је на нас. И не дà се угушити... Прекинули смо са традицијом, јер се бацамо стрмоглаво у будућност... лирика постаје страсна исповест нове вере." Потпуно новим стихом и са пуно емоцијалне горчине он је тада казивао свој бунт, опевао бесмисленост рата, јетко негирао видовданске митове и саркастично исмевао заблуду о „златном веку“ који је обећаван човечанству.

Снагом своје сугестивне песничке речи он је многе вредности грађанске идеологије претварао у рушевине, али на тим рушевинама није могао нити умео да види и започне ново. Црњански је и у стиху и у прози тих поратних година био снажан све док је у њему живео револт на рат. Али су се временом таква сећања стишала, па кад је овај песнички брод требало јасније да упути и поведе, Црњански је и даље лутао и посртао, приближавајући се идеалима српске буржоазије преплашене близином пролетерске револуције.

Други светски рат и дуги низ поратних година Црњански је провео у емиграцији у Лондону, одакле се вратио својој земљи 1965. године. У трагању за обалама свога живота, он је с радошћу угледао Београд који је у његовој носталгији блистао "као кроз сузе људски смех".

Имате ли још нешто да додате?

Ја бих напоменуо још и то да је Милош Црњански био велики љубитељ жена. Некада је имао навику да се шета главним улицама београда, носећи беле рукавице, удварајући се најлепшим женама. Волео је он њих, а и оне њега. У младости је био веома живахан човек и веома је волео шале. Понекад би испричао и по коју еротску причу.

Био је велики противник ратова и имао је доста записа на ту тему. Оженио је једну прелепу жену која га је пратила кроз цео његов живот. Док је био у изгнаништву у Енглеској(након II Светског рата и доласка комуниста), бавио се разним занатима како би преживео. Једно време је радио и као обућар, столар, био је човек многих заната. Захваљујући Добрици Ћосићу(који је имао јаке везе у КП, јер је био и комесар у рату), Црњански успева да се врати у Београд. Након његовог враћања, губи жељу за животом, бивајући разочаран у све што је видео до тада, једноставно је легао у свој кревет и преминуо.Одбијо је да једе и пије,све док се последње парче његове душе није одвојило од тела.